Esej o Novoj nauci stvaranja, rastu i razvoju potencijala čoveka

Evo novog Pisma prijatelju.

 U njemu je Esej o Novoj nauci stvaranja, rastu i razvoju potencijala čoveka!

Malo sam zakasnio - tragao sam za najboljim načinom pisanja.
Mislim da je to esej. Čini mi se da on jedino mo
že da povezuje sve oblasti, ličnosti... pa i mene samoga. Montanj kaže da je to „samootkrivanje i samodokazivanje individualnosti“. Sam Seneka svoje „ja“ povezuje sa nekom predstavom o čoveku uopšte, o potrebnom, uobičajenom i poželjnom „živi tako da ni sam sebi ne moraš da priznaš nešto što se ne sme poveriti čak ni neprijatelju“.

 

Mislim da esej stoji čvrsto i ozbiljno na terenu sadašnje stvarnosti. On privodi vrtoglavu fantaziju, zapanjujuću hipotezu i koncepciju koja piscu padne na pamet. Esej je čovekovu individualnost postavio u centar kosmosa. Više se ne govori samo o eseju već o esejizaciji i esejizmu.  Esejizam je integrativni proces u kulturi koji inklinira ka sintezi. Ovo je od velikog značaja za kulturu novog doba čije jezgro stalno i ubrzano se deli. Različite oblasti kulture prestaju da razumeju jedna drugu. Kultura je u stvari mnoštvo mikrokultura. Esejizam je neka forma sabiranja i kondenzacije kulture.

U mom radu, ja sam za oblast medicine, esejizam video kao misiju povezivanja, kao obrnuti proces analizi - sintezu.

Esej će u ovom radu delom biti priznanje, kao dnevnik, delom pripovedanje, kao priča. Utemeljivač žanra Mišel  Montanj zato kaže „Onaj koji me uhvati u neznanju, neće me time nimalo uvrediti...“ Esej će ovde biti i metod pisanja.

Ovim pisanjem želim da na duže staze radim ustvari na velikoj vrednosti eseja u Medicini novog doba  u kojoj je potrebno mnogo povezivanja i kondenzacije i kulture novog doba – kulture davanja.

Posebno želim da putem eseja otkrivam sve tajne edukativne medicine. Ali možda najviše da radim na otkrivanju zaboravljenih ljudi sa velikim doprinosom u stvaranju tog koncepta edukativne medicine i  medicine novog doba. Nadam se da ću pišući o ovim oblastima Nauke o stvaranju, rastu i razvoju čoveka uspeti da oslikam vreme, događaje i ličnosti  jer “u istoriji nema gubitka”.

 

1.      Stvaramo, dakle postojimo

 

Naša Škola zdravlja treba da ima logo “STVARAMO, DAKLE POSTOJIMO” jer želimo da se bavimo suštinskim pitanjima života i njegovog stvaranja “Zdravlje je život”.

Ako bi danas pokušali, u okvirima naše škole zdravlja, da odgovorimo na postavljeno pitanje kako živeti i umreti u novom dobu, morali bi smo se obratiti Dekartovom principu “Cogito, ergo sum” (Mislim, dakle postojim, jesam). Samo što u pojmu zdravlja on dobija obrt, “stvaramo, dakle postojimo”. Naša škola će opravdati svoje postojanje ako bi svoje učenje o zdravlju prilagodila ovam principu, kao odgovor na ovo fundamentalno pitanje života..

Stvaranje je izašlo u prvi plan i postalo ključni termin novog vremena koje sve više marginalizuje zdravlje. Život izbija sve više u prvi plan i vezuje se za stvaranje, rast i razvoj. Ovo zahteva drugačije razmišljanje koje se oslanja na filozofiju, umetnost, nauku i kulturu. Oni koji se bave stvaranjem nailaze na “kamen ludila” jer te oblasti ne podnose cenzurisani način mišljenja i življenja, zahtevaju prodore u više, kreativne sfere postojanja, sfere slobode.

Ovaj naslov postavlja pitanje meni i tebi je li moguća nova paradigma?

Odnosno, možemo li bez kategorija “zdravlje” i “bolest” i šta bi ih moglo zameniti?

Zahtev za novu paradigmu nije obični zahtev. Ali je mislim nužan.

Sa ovim dvema kategorijama, zdravljem i bolešću, jednostavno se ne mgu objasniti složeni sistemi i procesi u jednom organizmu. Posebno je složeno kad se želi da se uključe - genetska mapa, imuni sistem, neuroendokrini sistem i dr. Sve to u projektu života jednog čoveka i pojedinih faza.

U skladu sa tim potreban je preokret. Umesto zdravlja bolje prileže mogućnosti njegovog stvaranja i stalni rast i razvoj, kaže Fred Newman. Ovo zahteva nešto šire obrazloženje.

Kada se danas govori o zdravlju misli se, ustvari, na bolest. Oni što govore o “zdravlju” ne mogu bez “bolesti” pošto je u pitanju opozicija, odnosno “entitet” koji postoji jedino u ovoj opoziciji. Ako je to tako, a tako je, potrebno je da se odbace  i “zdravlje” i “bolest” i poći od “mogućnosti stvaranja” i “razvoja”.

Ovo bi bio, doista, preokret ili promena paradigme a ne tek usputno otkriće ili hir angažovanog posmatrača, kaže Nenad Daković u svom eseju ”Zdravo da ste”

Ova promena zahteva nova objašnjenja pošto se može filozofski rekonstruisati, zbog bliskosti života i filozofije.

Ovde je potrebno razumeti i po mogućnosti prihvatiti paradigmu o “mogućnosti stvaranja” umesto “zdravlja”  da bi se zasnovala  na “jezičkom obrtu” savremene filozofije: dekonstrukciji i postmoderni. Naša socijalna medicina ili public helth može sebe smatrati dekonstruktivnom sociologijom zdravlja kako ga naziva Gidens. Lakoća kojom objašnjavamo složenom filozofskom strategijom kao što je “hermeneutički obrt” (Tumačenje duhovnog stvaranja uopšte) ili “dekonstrukcija” je danas iznenađenje. Ali naše iskustvo je optimalno u Srbiji kako smo izložili važnost jezika zdravlja za razumevanje sveta koji je u promeni. Zbog toga ovo izloženo nisu “teorije” i filozoski “odgovori” nego naročite jezičke igre ili razvojne strtegije promocije zdravlja koje bez epiloga pojedinac igra u zajednici, kao što smo rekli na Batutovim danima 2000. godine. Dekonstrukcija se objašnjava  ne kao metoda već kao stil ili način života. Dekonstrukcija je akcija  u svetu jezika  u kome neprekidno rasklapamo stara i ponovo stvaramo nova značenja. U svetu bez supstancije i težine. Jezik je forma a ne supstancija.

 Naveli smo da je jezik ključ za razumevanje što se dešava u čoveku i odnosima među ljudima jer on nastaje “urođenom shemom gramatike” kako svoju teoriju jezika zasniva Noam Čomski, jer jezik ne označava svaka reč nešto. Nije svaka rečenica o nečemu. Jezik nije stvar koja predstavlja  druge stvari. On je aktivnost i zajedničko stvaranje značenja. Ovde nastaje preokret u edukativnoj medicini čiji je epilog  novo filozofsko načelo koje je korekcija modernog Dekartovog  logocentrizma “stvaramo, dakle postojimo”.

Drugim rečima, socijalna nauka o zdravlju ili sociologija zdravlja koje se primenjuju u zajednicama, nisu apriorno naučne discipline jer ih stvaramo sami. Važna je sama aktivnost a ne značenje i označavanje nečega kao naučne discipline. Govor je prformans i mi smo u predstavi. Ljudi zajedno stvaraju značenje. Zato edukativna medicina, u kojoj je govor fascinantan, jezik joj  je zajedničko sredstvo. Čovek je jezičko, perfomativno biće koje proizvodi svoju stvarnost uz neprekidni “doživljaj nesavršenosti” koji ga podstiče na atraktivnost i razvoj. U tom smislu “zdravlje” ili “stvarnost ne postoji pre nego što je proizvedena u zajedničkoj aktivnosti”.

 Dosadašnjeg razvoja najviše se držale države u svojim socijalnim i političkim strategijama. Međutim, danas se praktično nalazimo pred istim pitanjem, kao nekad davno, “kako živeti i kako umreti”, ali i pred novom paradigmom. Sa njom nastaje Novo doba  i Nova medicina tog novog vremena. Nalazimo se usred jezičke igre koja nema kraja. Pojedinac se nalazi usred mreže socijalnih interakcija i čeka nove mogućnosti stvaranja da se razvija i duže živi a umire kada se isrpe svi potencijali organizma.

 

Prim dr Milan Rajčević