Први регистровани пад метеорита у Србији догодио се 1. октобра 1877. године (по старом календару). Та појава је узнемирила житеље Сокобање јер су помишљали да су напали Турци, да је избио вулкан, а неки су се сетили старих прича да са неба пада врело камење. Јосиф Панчић, када су вести стигле у Београд, је детаљно истражио ову појаву и о томе сачинио извештај¹ који је саопштио на седници Природно математичког одсека Ученог друштва 21. априла 1878. године. Он је одмах, по сазнању, о овом необичном догађају са Симом Лозанићем и Љубомиром Клерићем посетио Сокобању и истражио пад метеорита. Он овако описује догађај: „Првог октобра речене године у 2 часа поподне чуше се на североистоку од Бање три јака пука – као, да се од тутња уплашила, топа, а мало затим настаде слабија али честа пуцњава – као од пушака… Становници Бање наистрчаше на тај пуцањ из кућа и угледаше над Превалцем - тако се зове пресло над Бањом, преко кога иде пут ка Књажевачку – омален али густ облак, из кога су се била извила три рукавца на прилику дима, што при метању из топа излази, по томе се из више страна чула јака фрка, а најзад тутањ, као кад тешке ствари на земљу падају, а некима се учинило, као да се за те тутњаве на махове земља затресла. Све те појаве нису дуже трајале од 0,5 минута – од прилике колико би човек 50 пута коракнуо. Пошто се све стишало, облак онај из кога је праска долазила, још неко време на небу потрајао али се полако развлачио и од свакојаке руке кривио, као оно летња магла што се ујутру из шумских увала диже… Тако се некима причинило, да је из облака свала светлост, да су три дима – они казаше чура – што су била из облака одвојила, управљена била земљи, други су у облаку видели човека видели човека на белом коњу завијена белим велом, гдекоме се тај облак страшан учинио, да није смео по други пут у њ да погледа. Неки којима је близу метеорско камење пало тако су се запањили, да му нису смели да приђу, а ко би му се примакао већ је издалека опажао, да је врело и да заудара на сумпор. И за стоку нам причаше да се од тутањ уплашила, те је нагла на све стране да бега.“ Битно је било утврдити из ког правца је дошао метор: „Судећи по томе, што је највеће камење пало између Шарбановца и Бање а мање у Бледији и Дугом Пољу, вероватно је, да је метеорит дошао од севера и да се кретао правцем на Бању, а пошто се над Превалцем распукао, да се мање комађе од првобитног правца скренуло и упутило Девиц, као што је такво скретање са првобитне стазе и за друге метеорите забележено.“ Мала научна екипа, уз помоћ мештана, кренула је у потрагу за остацима метеорита и сакупила „повише комадића али је само 7 у кабинет ушло.“ Опис места и нађеног камења Јосиф Панчић овако описује: „Први највећи камен пао је испод Радине шуме на њиви Ђоке Живковића, око 4 – 5 километра северно од Бање. По казивању, људи који су га ископали тежио је око 38 килограма (30 ока), али је зар приликом пада или у ископавању раздробљен, а од комађа као да је подоста растурено, јер у наш кабинет није више донешено од 22 килограма.“ Овај комад је даље дељен другим научним институма у свету а за узврат су добијени делови метеорита пронађених у другим земљама: „Комађе од овог камења у нашој збирци не находи, јер је подељено међу кабинете европске, од којих смо зато приличан број страних метеорита у земљи добили.“ „Други камен од 16,310 килограма нађен је у Крушини на Вукашиновом пољу, 2,5 километара северо – западно од Бање, у земљу се зарио 0,8 метра под углом од 52º, а нагибом југ – запад. Овај камен је прилично сачуван, тако да се на њему добро види ћошкаст облик, који је катрактеристичан за много метеорско камење. Трећи је камен пао 2 километра источно од Шарбановца на њиву Милете Јевтића, а зарио се у земљу 0,7 метара под углом од 80º, нагибом север – запад. Колико се може судити по плоснима које су остале целе, овај камен је пре пада био много већи, али је касније, било случајно, било пак навалице окрњено тако да нам је приликом нашег доласка у Шарбановац предато мало више од половине у тежини од 9,777 килограма.“

О осталим налазима Панчић бележи: „Од два комада, што су нађена близу Блендије, један је пао до Николинске реке а дуги на путу у Дубоком потоку. Првоме, који је по казивању људи имао величину од две песнице, нисмо могли да уђемо у траг, а други од 0,256 килограма предат нам је у Алексинцу, кад смо се у Београд враћали, уз још један нешто већи одломак, о коме се није знало, где ја нађен. У самом селу Дугом пољу пала су два омања камена, један пред кућу Илије Павловића а други у шљивару Ранђела Николића. Оба су ова комада затурена. У околини Дугог поља на брду Девици пало је по тврђењу многих људи, који су се у пољу задесили још повише мањих комада, којима нисмо могли у трага ући, као што нисмо могли ништа ближе да дознамо за два повећа камена, од којих је неке жене први пао на Превалац, а други, за који је у званичном извешћу стајало, да је био колико џак и да је пао негде на стену, те се у ситно комађе распао.“ О укупном налазу Панчић закључује: „Сво метеорско камење што нам је од власти предато, или смо приликом путовања у Бању прибрали, износило је преко 49 килограма, што ће по свој прилици бити већа количина од свега онога, што је овом приликом на земљу пало, не узимајући у рачун два повећа најзад споменута камена, који већ и зато остају под сумњом, што се до сада ни у једној метеорској појави није догдило, да крупно камење на различите крајеве поља пада.“

У збирци је остало: „Највећи комад у нашој збирци – 16,310 кил. има облик неправилног полигона са 12 страна од којих су две стране оштећене; мањи од 9,977 кил. представља коцку, којој су две стране окрњене, трећа нешто повређена; најмањи је од – 0,254. као и први неправилан полигон, коме су два рогља окрњена“.

Причу⁴ о путешествију Сокобњског метеорита током Првог светског рата испричао је Миодраг Јовановић из Природњачког музеја јуна 2016. године. „Почетком Првог светског рата 1914. године, министар просвете Краљевине Србије наређује Петру Павловићу, тадашњем управнику Музеја српске земље, и Живојину Јуришићу, кустосу, да се врате из Ниша, где су били на дужностима, у Београд и да из музејских збирки издвоје и евакуишу најважније предмете. Они су тако и поступили. Од свег материјала који се тада налазио у Музеју, Павловић и Јуршић су издвојили три камена метеорита и стару музејску архиву, спаковали их у два сандука (у један метеорите, а у други архиву) и тајно пренели у Ниш. Тамо су препаковани и смештени у сандук од дебелих дасака. Тада су се Петар Павловић и Живојин Јуришић договорили да са још неколико поверљивих људи сандуке закопају у двориште једне куће. Изабрали су двориште краљевачког трговца Стеве Милосављевића. Према службеној изјави коју је 9. августа 1919. дао Веља С. Марковић, председник ужичког првостепеног суда, он је још 1915. сазнао за место где је закопан сандук од Светозара Боторића, кафеџије који је умро током рата. Од Боторића је и сазнао да би Немци за те закопане ствари дали и пет милиона динара што је у то време била огромна сума. Ископавање је почело 2. новембра 1918. године. У њему су учествовали чланови комисије – Веља Марковић, Јања Јањићијевић, Максим Богавац и власник парцеле где је закопан сандук Стева Милосављевић. У сандуку су пронађена три камена за које комисија није знала шта су – рудно или метеорско камење, о чему је сачињен и записник. Они су однети у канцеларију начелника војне станице у Краљеву и предати Максиму Богавцу који је био рачуновођа топчидерске економије, магационер и заступник начелника војне станице. Метеорити су од новембра 1918. до краја јануара 1919. године, били у прозору начелника војне станице у Краљеву, уместо у добро чуваном простору. Средином новембра за начелника војне станице постављен је Урош Ковачевић, учитељ из Ваљева. Крајем јануара 1919, по снегу и хладноћи, начелник је самоиницијативно наредио да се све пресели из зграде основне школе у зграду Ратарске школе. Тако је и било. Међутим, како се испоставило, све ствари су пресељене осим та три камена. Случајно заборављени метеорити завршили су у оџаку бивше канцеларије начелника, вероватно с намером да се касније дође по њих. Међутим, баш то заборављено камење пронашла је Перса Теодосијевић, фамулус школе, и избацила их на снег. Када је сазнао за то, начелник Ковачевић је одмах послао војску која је метеорите однела у непознатом правцу. каснијим мерењима утврђено је да је Сокобањски метеорит био оштећен за скоро пет килограма. Од 15. јула 1919. године, започела је најенергичнија истрага о томе како и где је нестао јединствени Гучки метеорит и како се одвалило пет килограма метеорита који је пао у околини Сокобање. Драгослав Димитријевић банкар, који је у станици с начелником Ковачевићем радио као писар, пронађен је тек после два месеца и на испитивању је рекао да ништа не зна о томе, након чега је и пуштен. Банкара су тражили три месеца и он је као такав могао лако да направи контакте с иностраним клијентима и да нађе канале како да се ти метеорити уновче.“