После три месеца учитељевања у Подгорцу (од 21. априла 1857.) , Ђура прелази у суседни Сумраковац, где остаје све до краја 1858.године.
Долазећи у Сумраковац он се одваја од притиска свештеника, јер је Сумраковац у ово време био без цркве. У писму пријатељу, Ђура о томе каже: "У Сумраковцу живе Срби, предјел је леп, баш испод пенџера мога тече - Злот, а мало даље утиче у Тимок, село је у долини, около са грдним планинама окружено. У селу нема црква а то сам и желео. Ученика има свега три и четврто једно Влашче које себи држим".
Долазећи у Сумраковац Ђура се среће са једним новим, питомим крајем који је задојен причама о херојским подвизима из протеклих борби са Турцима. Релативно свеже успомене везивале су људе за историју и Крајинског јунака Хајдук-Вељка Петровића. Као сведоци тих дана остали су људи, њихове приче и песме које се певаху у народу. На домаху села остао је устанички шанац, место на коме је Вељко потукао Турке 1807.године. А надалеко од куће у којој је Ђура становао налазио се један дуд под којим је 1803.године сумраковачки кнез Јонча посечен од Турака.
Не много заокупљен учењем деце, Ђура се у то време интензивно посвећује писању и сликању (као модел му служи оно Влашче кога води свуда са собом и који му позира за слике светаца и некакве иконе).
Помало усамљеном Ђури, под утицајем околине намећу се патриотска осећања. Пишући о томе он каже: "Сам сам онуда ходао а око мене нема тишина...Могао сам мислити шта сам хтео. То мрко стање чувало би моје тајне и никад не би осведочило противу онога који му се и срцем и душом повераваше." У таквим животним условима рађају се стихови: "Крајине хоћу делијо крвава". "Не дам Крајине! Ево руса глава". (поема Рањен Вељко) који су под великим утицајем народних песама овога краја, испевани о Хајдух-Вељку Петровићу: "Нећу Крајину да оставим, Нећу Крајину да издајем, Главу дајем Крајну не дајем" (народна песма).

Осим поема "Рањени Вељко", "Осман ага" и "Плен" које су мотивски чврсто везане за народно стваралаштво у Сумраковцу, рађају се и песме: "Старо доба", "Вече", "Косово", "Каткад", "Друг", "Орао", "После смрти" и друге.

Патриотизам у Јакшићевој поезији овога доба, мада црпе исте изворе као и Стерија Поповић, одражава се у томе што се Ђура окреће више ка лиризму, више ка емоционалном, а Стерија више ка рационалном. За Ђурино стваралаштво може се рећи да је превођење народне лирике у уметничку, о чему сведоче и велике сличности између његових и народних песама. Такође се може истаћи и приметно проицирање Ђуре у радове из овог периода, што је нарочито изражено у приповетци "Сељаци" која је настала у Сумраковцу, а за коју се може у извесном смислу да каже да је чак и аутобиографског карактера.

Опраштајући се крајем 1858.године са Црноречјем, Ртњем и Малиником, Тимоком и Гамзиградом, Ђура записује:
"Збогом збогом стара славо мрачна горо и дубраво, горки дани очајања!... Ја се надам...
Збогом! Збогом!." (песма "Збогом").