Osnovni cilj i želja svih nas koji se bavimo kulturnom baštinom jeste da sačuvamo kako jezik i pismo, tako i sve ostalo što je bitno za jednu zajednicu, a to su: kultura, tradicija, običaji, nošnja, folklor i stari zanati i alati.
Svedoci smo da nam se sela prazne, a mladlji ljudi odlaze u veća mesta i u inostranstvo a stariji nestaju.
Zbog toga je sve o čemu govorimo dovedeno u opasnost - opasnost od zaborava i totalnog nestanka.
Da bismo to sačuvali, kada su stvari i predmeti u pitanju, moramo fizički da ih sačuvamo, a kada je u pitanju jezik - moramo što više da ga koristimo i da to prenosimo na našu decu i unuke. Nikako ne smemo da dozvolimo da nam deca uče i znaju neke druge jezike, a da zaborave svoj maternji jezik. Mi, kako nas danas zovu savremeni pesnici, pokazali smo u našim pesmama svu lepotu i bogatstvo vlašog jezika. Opisali smo u njima sve ljudske osećaje i životne dogadjaje, prirodu, lepotu, sreću i ljubav. Iz činjenice da su vlasi veoma dugo živeli na ovim našim prostorima, proizilazi da su vekovima stvarali i održavali svoje običaje, tradiciju, veru, jezik, nošnju i krsne slave. Lepotu svog života iskazali su, pored ostalog, i kroz pesme koje su govorile o ljubavi, porodici, tradiciji, načinu života. I to se prenosilo sa kolena na koleno usmenim kazivanjem i niko nije dozvolio da se to zaboravi. Pošto sada imamo svoju azbuku svi ti zapisani dragulji na vlaškom jeziku ostaće kao trajna i neponovljiva uspomena našoj deci. I ove pesme će kao dragulji našeg vlaškog bića ostati kao temelj našeg postojanja, kao trajna i neponovljiva uspomena na ljude koji vole život, vole sebe i svoju posebnost.
Pesme su čudo i kada ih čitamo moramo da ih doživimo i razumemo jer one samo u nekoliko reči kazuju sve. Kada govore o prirodi, pesnici najčešće spominju dvorište, seoske sokake, česme, obale reka, pašnjake, vinograde i rodna polja. Reke su opisivane kao magija. Nekada se život pored reka odvijao vremenski duže i lepše nego u poljima i u samom selu. U ovim našim pesmama su opisane najveće ljudske tajne - tajne o uspešnoj ili neuspešnoj ljubavi, o srećnom ili nesrećnom životu, o bračnim nevoljama, siromaštvu i bogatstvu, sudbinama, prošlosti, sreći, davno zaboravljenim ljubavima.
Velika se opasnost nadvila nad našim običajima, kulturom, tradicijom, i jezikom. Moramo to da sačuvamo. Naši ljudi su vekovima živeli na ovim našim prostorima i bez današnje tehnike i drugih mogućnosti sačuvali su jezik, stare zanate, običaje, nošnju, pesme, kulturu, tradiciju i sve drugo što ih je činilo ljudima, ozbiljnim ljudima sa svojim prodicama i imovinom. Svoju tradiciju, kulturu, govor i običaje ljubomorno čuvaju i svi drugi mali narodi i nacionalne manjine. I mi se, kao savremeni stvaraoci, trudimo da sve to sačuvamo i da stvorimo nove vrednosti.
A vi nam se, dragi čitaoci, pridružite i dajte svoj doprinos tome. Knjiga o očuvanju jezika je ozbiljan zadatak, to je čuvanje istorije, tradicije i naših korena, moramo da živimo jedni pored drugih, da svako čuva svoje a i to da poštujemo i uvažavamo jer se baština i druge nacionalne vrednosti čuvaju za buduče generacije. Običaje moramo da negujemo i da ih pokazujemo drugima, da sva naša zadovoljstva pokazujemo drugima zato što nas različitost na ovim prostorima vekovima spaja, a mi želimo da toga bude još više.
Pored bogatog kulturnog nasledja, tradicije, običaja, nošnje i jezika mi sada imamo i pismo. Zbog toga sada naročito moramo da negujemo kulturu govora jer nam je pružena mogučnost i stvoreni su uslovi koje stvaraoci pre nas nisu imali. Mi kao pesnici, ovom svojom aktivnošću - pisanjem, doprinosimo da živimo u boljem društvu, društvu tolerancije i ravnopravnosti, gde ćemo svojim radom doprineti boljitku i društvu i državi, ali i da sačuvamo pravo na svoje, na ono što je samo naše. Vlaški jezik je bogat jezik. Njime pesnici iskazuju sve svoje osećaje, životne dogadjaje, ljude, prirodu, ljubav, lepotu, sreću, bogatstvo i nemaštinu, mudre odluke, životne pobede i teške promašaje.
U većini pesama žena je dominantna, ona je nešto najlepše što je priroda stvorila. Zbog nje život muškaraca i ima smisla. Pesnici žensku lepotu doživljavaju u svemu a najviše u hodu bosih nogu, u kosi, stasu, nošnji, u svakom pokretu. Žene su u pesmama muškarcima ponos, sreća, zadovoljstvo, prednost u odnosu na sve ostalo što nas čini ljudima i za ženuu treba rizikovati. A šta tek one mogu da učine i čine za nas muškarce. Sa ponosom možemo reći da smo srećni što se pored nas starijih u ovaj posao očuvanja naše posebnosti uključuju mladji ljudi na kojima ostaje teret da to dalje unapredjuju, ne samo kroz pesme. I veoma se radujemo što sve više mladih roditelja želi da deca u školama izučavaju vlaški govor sa elementima vlaške kulture. I deca to rado i sa oduševljenjem prihvataju.
Nije slučajno da jedna od naših najpoznatijih molitvi počinje rečima: "oče naš". Oče je otac stvoritelj kao prvi stub veoma blizak svakoj osobi. Otac je nosilac snage i moći svake porodice i to je drugi stub. I nadalje, to je otadžbina kao treći stub. Govorimo o nečem ogromnom, moćnom i istovremeno bliskom srcu svakog čoveka, a to je i domovina i porodica. Uglavnom, u našem srcu domovina i porodica je jedno isto. Ljudi samo odlučuju da vole ono najsvetije i najdraže što imamo - porodicu i otadžbinu.
Ja bih ovde dodao da mi pored domovine i porodice imamo i svoj jezik, kao četvrti najjači stub svog postojanja, a posebno osećanje za svoj jezik i govor je jedno od najlepših osećanja svakog čoveka. Ta toplina, blaženstvo i lepota jezika nas održava, podseća nas ko smo i daje nam snagu da u tome opstanemo, da se ne menjamo i da to stalno pokazujemo svuda: pred decom, pred drugima, i ko nas razume i ko nas ne razume, jer i oni koji nas ne razumeju kad vide i shvate koliko smo u tome jaki moraju da nam se dive i da shvate našu snagu i želju da to ne menjamo ni po koju cenu, da je to jedino za šta živimo.
Mi smo srećni ljudi i srećne generacije jer živimo u odsutnim trenucima civilizacije, kada naši neprijatelji sa zapada i mrzitelji pravoslavlja hoće totalno da nas unište tako što u našu decu žele da ubace satanu, da im izvitopere mozak i um i da im nametnu spoznaju da oni nisu ono što su postali rodjenjem i da nemaju ono što je priroda dala. Guraju im i na silu nameću dekadentna saznanja kojima potpuno degradiraju porodicu, odnos muškarca i žene i tradiciju življenja koja nas je vekovima očuvala.
E, mi smo ti koji tome moramo da se suprotstavimo. Kako? Pa upravo očuvanjem svoje tradicije, svojih običaja, vere, jezika i opisivanjem svega lepog što smo proživeli i što sada doživljavamo. Taj osečaj, osećaj lepote prema svom jeziku, svojoj porodici i državi u koj živim, izbija iz mene i iz većine mojih pesama, kao i iz pesama ostalih pesnika čije pesme imate u ovoj knjizi i to će trajati dok sam živ i još dugo posle mene, onoliko dugo koliko će trajati ove pesme u vama, u vašim porodicama, u vašoj deci svuga u našoj prelepoj državi i mnogo šire jer se knjige sa mojim pesmama i druge knjige koje sam napisao, nalaze svuga u Evropi i mnogo šire na drugim kontinentima gde žive naši ljudi koji nikada ne zaboravljaju i pamtiće svoj jezik, svoj kraj i svoje biće i poreklo.
Kao pesnici i književnici ovog savremenog doba, ove surove današnjice i uopšte kao ljudi, svoju tradiciju, kulturu, jezik i pismo moramo ljubomorno da čuvamo i sačuvamo kao što su to naši preci činili vekovima i u mnogo težim uslovima.
Slobodan Cvetić je rodjen 30. marta 1949.godine u Tabakovcu. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, osmogodišnju školu u Brusniku, a gimnaziju u Zaječaru. Višu pedagošku školu (Odsek srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost) završio je u Nišu 1969.godine. Kao nastavnik kratko je radio u osmogodišnjoj školi u Malom Jasenovscu, a od 1971.gdine u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijat u Zaječaru. Najpre je radio na poslovima suzbijanja mololetničke delikvencije, a potom sve do odlaska u penziju, na poslovima suzbijanja kriminaliteta. Penzionisan je 2000.godine kao načelnik odeljenja kriminalističke policije.
Bio je veoma aktivan omladinac, dugogodišnji sportista, društveno-sportski i društveno-politički radnik. Bio je predsednik Opštinskog fudbalskog saveza i predsednik Sportskog saveza u Zaječaru, predsednik Fudbalskog kluba "Napredak" iz Tabakovca i potpredsednik Fudbalskog kluga "92" iz Zaječara. Kao društveno-politički radnik bio je predsednik omladine, odbornik u veću mesnih zajednica Skupštine opštine Zaječar, predsednik upravnog odbora SIZ-a za puteve u Zaječaru, član političkog aktiva opštinskog komiteta SKS iz Zaječara i predsednik sindikata SUP-a Zaječar, a imao je i niz drugih aktivnosti i zaduženja.
Za uspešan dugogodišnji rad, 29. aprila 1983.godine odlikovan je Medaljom rada, a nosilac je i mnogih drugih priznanja i nagrada. Sada je predsednik Udruženja penzionera Policijske uprave u Zaječaru.
Objavio je monografiju "Tabakovac - tri stotine godina" i dopunu iste pod naslovom "Tabakovac, razmišljanja i sećanja". Napisao je knjigu pod naslovom "Ma, biće nama sve OK - ako dočekamo" i zbirku pesama na vlaškom jeziku "Pje valja Ćimokuluj" (Dolinom Timoka). Pisao je za listove "Timok" i "Milicionar", a saradjivao je i u časopisu "Razvitak".
