Teško pogodjen lošim prijemom i uslovima življenja u Beogradu, pesnik Đura Jakšić polazi na put, pešice, u mesto svog prvog učiteljevanja - u Podgorac. Prolazeći dolinom Mlave "Od Veliko Sela do samog Zdrela" nastali su i, ovi stihovi pesme: "Put u Gornjak".

Pošto je prenoćio u manastiru Gornjak, gde je i nastala pesma "Noć u gornjaku" i odmorio se, Đura nastavlja u pravcu Homolja. U Podgorac stiže 21. aprila 1857., nakon nekoliko dana pešačenja gde je smenio nekakvog Antonija Đorđevića, učitelja iz Jagodine.

U jednom pismu od 20. maja 1857.godine on piše svome prijatelju Đorđu Popoviću: "Bolovao sam od dolaska do sada, a i sada se slabo osećam..." u istom pismu šalje mu i svoje pesme "Put u Gornjak" i "Noć u Gonjaku", doživljene na putu, ali, kako se vidi iz datiranja, ispevane tek u Podgorcu u vreme bolovanja.
Po podacima iz 1851.godine, Podgorac je u ovo doba imao oko 794 kuće, što ga uvrščuje u red najvećih sela u tadašnjoj Srbiji (po podacima iz 1839,god. Podgorac je imao 440 stanovnika i tri kafane čiji su vlasnici bili: Žika Gilić, Janko Krčmar i Prvun Laćeš).
Okolina i nova sredina na Jakšića delovali su poražavajuće. Pogotovu odnos sveštenika Petra Milenkovića prema njemu. Pop-Petar, sveštenik, doseljen je iz Crne Gore u istočnu Srbiju Njegoševom dozvolom 1839.godine, čovek od orginalnosti, i prek, doduše nije unižavao Đuru, ali je oko službe dolazilo do veoma čestih sukoba medju njima: "Đura nije voleo crkvu, nerado je vršio dužnosti za vreme službe te su sukobi sa sveštenikom bili neprekidni".

Postoji i jedna anegdota koja takodje govori o tome. Ovu je anegdotu objavio (u "Gradini" 1900.) Jeremija Žikić po pričanju Stojana Popovića koji je istovremeno učiteljevao sa Đurom.
"Dok je Đura bio učitelj u Podgorcu, beše tu neki pop Petar (Milenković). Jednog dana dignu se na večernje: pop u oltar, Đura iza pevnice. Otpoče se večernje: pop Petar vrši obrede po oltu, a Đura dohvatio nekakvu knjižurinu, pretura li pretura, a nikako da pogleda u popa. Dodje red da učitelj (Đura) očita "Blagoslovi duše moja gospode", al on ne čita, čak ne diže ni glave. Pop-Petar ponovi nekoliko puta poslednje reči, neće li Đura otpočeti - aja, on jednako pretura knjigu. Pop nastavi dalje čitanje i red dodje opet na Đuru. "Ninje otpuščaješi", veli glasno pop iz oltara, mašuči Đuri glavom. Ali on ne očita, no zaklopi onu knjigu i tresnu je tako silno da crkva odjeknu. Uze štapić i izadje, a ostavi popa sama da svrši obrede. Više ga nisu videli u crkvi".

Postoje pričanja da je Đura bio zaljubljen u popovu kći Nedu. Medjutim pouzdano se samo zna da je Đura radio njen portret kojem je zaturen svaki trag. Priča o ovoj vezi izmedju Đure i Nede iz Podgorca prešla je zajedno sa njim u Sumrakovac gde je kasnije radio. Neki su čak govorili da je Neda sumrakovačka devojka, kći seoskog gazde zvanog Crni Veljko "oko čijih se torova, predveče, kada bi Neda dogonila goveda, pesnik često vrzmao". Nedin otac ih je često karao i Đuru često odvraćao, pa kad nije pomoglo bilo je jurnjave oko toga, i za Đurom je letelo drvlje i kamenje - otud i selo Kamenac u pripoveci "Seljaci".
Ipak sudeći po prepisci ne može se govoriti o nekakvoj ljubavi izmedju Đure i Nede. Ljubavne pesme koje je on stvarao u ovom periodu više podsećaju na njegovu raniju, nikad prežaljenu ljubav - Milu.

Na noćištu

Studena me kiša šiba
Već vasceli dan,
Oj, primi me, krčmarice,
U tvoj lepi stan!
Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.
Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomogo ti bog!

U pesmi "Na noćištu", jednoj od najlepših medju pesmama ispevani u ovom kraju on se na putu za Podgorac ponovo seća (svoje) Mile iz Novog Sada.
Pesma "Moja Mila" najverovatnije da se odnosila na Julku, devojku iz Kikinde koja je bila dosta raskalašna, ali koja se Đuri svidela.
Šaljući svoje pesme Đorđu Popoviću on mu je u originalu jedne od dveju pesama u završnim stihovima slao:
"Nešto da Julče zgreši, s njome da gorim mlad..." Ovu i još jednu pesmu Đura je poslao svome prijatelju u Beograd gospodinu Đorđu 1858.godine. Povodom toga mu on odgovara: "Mahni se ćorava posla, Julka bi ti se terala na hvatove, samo da ima koga, a kad je za tim, naći će i to. Inače ću ti pesme turiti u "Sedmicu" promenivši ime. Jednu od ovih pesama Popović objavljuje u "Sedmici" 1858.godine pod nazivom "Moja Milka", a druga je objavljena u "Danici" pod nazivom "Grešnik" tek 1860.godine. U obema pesmama mesto Julka, Popović je stavio Mila - Jakšićeva najveća ljubav.
Ljubav prema Mili kao da je živela u njemu i po dolasku u crnorečka kamenita brda:

"U ovu goru zadjoh
U strani zavičak,
Ne gledam njena lica,
Njena oka sjaj.
Pa tiho tužim, venem,
I kunem život svoj
U ovoj pustoj gori...
O Bože, Bože moj".