Од Кладова до Новог села Краљевца
Црногорски колонисти пристигли до 1854. године нијесу се могли прилагодити животу у кладовској равници, те су од кнеза Александра Карађорђевића затражили нову локацију подно Мироча која их је подсјећала на Црну Гору. Код кнеза Александра делагацију су предводили Милоје Петровић (брат Вељка Петровића) и поп Јоко Ломпар. Кнез им је омогућио дајући сагласност пресељење, те су се Црногорци већ 1854-855 населили из кладовске околине у подножје Мироч планине око потока Косовице ђе су формирали ново насеље које су прво назвали Ново Село!
Насеље је било ушореног типа са искључиво црногорским становништвом!

Gospodin Luis Armstrong je bio u Beogradu 1965. godine i održao dva koncerta. Nakon prvog njegovog nastupa priređena mu je u Pres centru večera i moj orkestar je imao zadatak da predstavi naše tradicionalne instrumente i narodnu muziku. Gost je ostao sa nama do jutra, oduševljen. Dok smo svirali, čak nije želeo da jede, poštujući našu profesiju (mada u Guči muzika, pijenje i jedenje ide u istom cugu). Sa te večeri čuvam mnoštvo fotografija
-Mikan Obradović-

Na izložbi umetničke fotografije „20. oktobar“ koja se održava svake godine u Beogradu pod pokroviteljstvom
predsednika Narodnog odbora grada Beograđa žiri u sastavu: Miodrag Vasić, arh. Lučev, Miloš Pavlović, Vojislav Marinković i Miodrag Đorđević dodelio je nagrade
najboljim radovima. Nagrade za najbolju kolekciju do deljene su Braniboru Debeljkoviću (plaketa predsednika NO grada Beograda), Jozi Četkoviću (plaketa Foto kino
saveza Jugoslavije) i Ivi M Eteroviću (nagrada Gradskog odbora narodne tehnike).
Prvu nagradu foto-kluba Beograd dobio je Milorad Jojić za fotografiju „Zima“; dve druge nagrade dodeljene su Slobodanu Krstanoviću (Regata) i Tomislavu Peterneku
(Zbor), a tri treće Srećku Podvincu (Lutanja), Fernandu Sopranu (Geometrija) i Nikoli Vučemiloviću (Trube u podne). Pohvaljeni su radovi Sulejmana Batića (Bura pod  mjesecom), Ane Lazukić (Izdanak), Dramiše Modrinjaka, (Meda) i Ante Roce (Čuvari soba).

Обележавајући успешних 15 година активог рада, Удружење за очување обичаја, културе, традиције, језика и идентитета Влаха "Гергина", својим члановима и заједници коју представља, дарује нови искорак, часопис "Вуорба Влахилор" - "Влашку реч". Намера је да се, после скоро 8 деценија од излажења новине "Vorba noastra" у суседном Зајечару, у медијском и изадавчком смислу, поново покрене исток Србије али сада у Неготину, као општини богате и репрезентативне културне баштине националних мањина. Часопис "Влашка реч", штампан на ћириличном писму, доступан је читаоцима у тиражу од 300 примерака.

Стојан Живадиновић је био свестрана личност: књижевник, новинар, оперски певач и
дипломата. Био је један од најцењинијих аутора између два светска рата.
Стојан В. Живадиновић је рођен у Скобањи 14. Децембра 1899. године. Његови
преци су били учесници Тимочке буне. Његов деда, по неким изворима осуђен је на
смрт. Пишчев отац је осуђен на робију, а после је пуштен односно помилован. У
роману ”До последњег даха” писац спомиње страдање свог прадеде који је такође
страдао након шибања које је јавно извршено на сокобањској пијаци због чега је
убрзо и умро...

Галерија Музеја рударства и металургије, 16.12.2024., је била пуна,
уз присуство великог броја гостију, представника локалне самоуправе, компаније Zijin Copper, Дома омладине, школа, и осталих посетилаца, поводом Дана Музеја рударства и металургије, свечано смо отворили изложбу фотографија под називом „Упознај рудник – 120 година од оснивања“ из збирке Архивског фонда, Француско друштво борских рудника, Историјског архива Неготин – одељење у Бору.
О изложби су говорили Марина Стошић, ауторка изложбе и директор Историјског архива у Неготину, Ненад Војиновић.
Својим обраћањем директорка Музеја рударства и металургије, Драгана Игњатовић, упознала је присутне са музејским активностима током 2024 године.

...Од оснивања Борских рудника 1903, композиције визуелних приказа индустријских пејзажа састојале су се од неколико важних формација: извозних окана јамске експлоатације, металуршких погона за прераду руде препознатљивих по димњацима изграђеним 1906, села Бора у сливу Борске реке, у подножју Чока Дулкана, Тилва роша и Тилва мике (Црвено и Мало брдо) и типских барака за колективни смештај радника. Након Првог светског рата производња се интензивира проширењем рударских радова и на површинску експлоатацију, поред дотадашње јамске, што ће трајно изменити рељеф и индустријске пејзаже Бора. Формација Старог борског копа са флотацијским јаловиштима и планирима за одлагање раскривке са копова непрестано
нараста, уплиће се серпентинама са бројним погонима, француским колонијалним насељем и радничким квартирима, стварајући упечатљиву предеону целину, индустријски и урбани призор који опстаје наредних 120 година...

О књизи су на промоцији говорили аутор, Драган Стојменовић и рецензенти др Марија Брујић ванредна професорка на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду и виша научна сарадница Института за етнологију и антропологију и др Драган Булатовић историчар уметности и професор музеологије и херитологије у пензији.

Драган Стојменовић , Индустријски пејзажи Бора, Издавач: Народна библиотека Бор, 2023., ISBN 978-86-84061-34-0

Јован С. Митровић, књижeвник и новинар из Бора је у борској Народној библиотеци 7. новембра 2024. године представио своју најновију двадесетшесту књигу Исечци, која представља сабрано готово 50 година, 500 исечака из новина и текстова из области културе и друштвеног живота, о животу људи и догађајима у овом делу Србије...

Народна библиотека "Доситеј Новаковић" у Неготину обележила је 31. октобра 2024. године славу Светог Луку и 178 година од оснивања. Овим поводом уручене су награде најбољим читаоцима и учесницима књижевних и фото конкурса. 

Објављујемо награђену причу: "Шетња" Марка Костића професора српског језика и књижевности.у школи "Бранко Радичевић" у Неготину.

У овом тексту даје се приказ елементарних биографских података, назива научних и стручних радова математичара Бранка Јованикића и његове професионане каријере, уз документарне прилоге о два најауторитативнија његова ментора

Богат стваралачки и вишеслојни израз Милена Миливојевића исказан кроз поезију, прозу, а посебно кроз сатиричне афоризме разголићујући актуелне друштвене теме представља бритку критику послушништва, подаништва, нечињење и идеологију моћника. Аналитичари и познаваоци његовог стваралаштва констатују да Миленови афоризми заслужују мултидисциплинарна истраживања.

Osnovni cilj i želja svih nas koji se bavimo kulturnom baštinom jeste da sačuvamo kako jezik i pismo, tako i sve ostalo što je bitno za jednu zajednicu, a to su: kultura, tradicija, običaji, nošnja, folklor i stari zanati i alati.
Svedoci smo da nam se sela prazne, a mladlji ljudi odlaze u veća mesta i u inostranstvo a stariji nestaju.
Zbog toga je sve o čemu govorimo dovedeno u opasnost - opasnost od zaborava i totalnog nestanka.
Da bismo to sačuvali, kada su stvari i predmeti u pitanju, moramo fizički da ih sačuvamo, a kada je u pitanju jezik - moramo što više da ga koristimo i da to prenosimo na našu decu i unuke.

...Инспиративна искра је вероватно био долазак наставника српског језика Милена Миливојевића у Шарбановачку основну школу, који је својим радом инспирисао више ђака који су и касније наставили да се баве литерарним стваралаштвом...

После три месеца учитељевања у Подгорцу (од 21. априла 1857.) , Ђура прелази у суседни Сумраковац, где остаје све до краја 1858.године.
Долазећи у Сумраковац он се одваја од притиска свештеника, јер је Сумраковац у ово време био без цркве. У писму пријатељу, Ђура о томе каже: "У Сумраковцу живе Срби, предјел је леп, баш испод пенџера мога тече - Злот, а мало даље утиче у Тимок, село је у долини, около са грдним планинама окружено. У селу нема црква а то сам и желео. Ученика има свега три и четврто једно Влашче које себи држим".
Долазећи у Сумраковац Ђура се среће са једним новим, питомим крајем који је задојен причама о херојским подвизима из протеклих борби са Турцима. Релативно свеже успомене везивале су људе за историју и Крајинског јунака Хајдук-Вељка Петровића. Као сведоци тих дана остали су људи, њихове приче и песме које се певаху у народу. На домаху села остао је устанички шанац, место на коме је Вељко потукао Турке 1807.године. А надалеко од куће у којој је Ђура становао налазио се један дуд под којим је 1803.године сумраковачки кнез Јонча посечен од Турака...

...Postoje pričanja da je Đura bio zaljubljen u popovu kći Nedu. Medjutim pouzdano se samo zna da je Đura radio njen portret kojem je zaturen svaki trag. Priča o ovoj vezi izmedju Đure i Nede iz Podgorca prešla je zajedno sa njim u Sumrakovac gde je kasnije radio. Neki su čak govorili da je Neda sumrakovačka devojka, kći seoskog gazde zvanog Crni Veljko "oko čijih se torova, predveče, kada bi Neda dogonila goveda, pesnik često vrzmao"...

"U ovu goru zadjoh
U strani zavičak,
Ne gledam njena lica,
Njena oka sjaj.
Pa tiho tužim, venem,
I kunem život svoj
U ovoj pustoj gori...
O Bože, Bože moj".