Pišući ove priče imao sam dva cilja:
Prvo, hteo sam i ja da se jednom svojom pločicom pridružim ljudima koji svojim delom popločaše Majdanpek i okolinu. Da kažem, ovako je bilo. Da pomenem neke ljude, da opišem jedno vreme onako kako sam ga ja doživeo. Ne stručno, literarno. Stručne belege sam za sva
vremena ostavio na terenu uklesane u kamenu, to neka drugi ocenjuju i sude o tome.
Drugo, želja mi je bila, ako me Svevišnji podrži da odem tamo odakle sam krenuo u svet, da pričam onima sa kojima ću se družiti kako sam bio na privremenom radu u Vlaškom kraju, “kakoo sam bil u Vlaško u ćiriju”...
Pišem na jeziku Jelašničana. To je neka vrsta modifikovanog Torlačkog jezika kojim Jelašničani medjusobno govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo. To je neka vrsta mešavine
književnog Srpskohrvatskog i Torlačkog jezika. Po okolnim selima:
Jakovcu, Petruši, Vitkovcu, Novom i Starom Koritu Gornjem i Donjem Zuniču, Ravni i Debelici Torlački jezik je manje modifikovan. Doduše svako selo je na neki način izgradilo svoj govor pa su ljudi na
skupovima bilii prepoznatljivi po govoru. Često se govorilo: Po govoru bi rekao da je Jakovčanin, da je Petrušanin, da je Korićanac, da je
Debeličanin ...