(541) 754-3010
dmld@rsz.rs
(Прeрaђена верзија истоименог текста објављеног у часопису “Развитак” 2023. године, aутор је чукун-унук Антонија (Анате) Мишића, првог школованог агронома из Рајца, у чије је сећањепосвећен овај текст)
Винова лоза (Vitis vinifera L.) ботанички припада дрвенастим хелиофилним пузавицама (лијанама), а њена еволуција текла је 50 до 70 милиона година. Први историјски подаци о њеном припитомљавању стари су око 9.000 година и потичу са ширег географског подручја оивиченог Црним морем, Кавказом и Ираном1. Иако нема сумње да се првобитни човек сладио сочним и укусним плодовима дивље винове лозе, њено припитомљавање почиње са престанком номадског живота и оснивањем стационираних људских племенских заједница. Докази о гајењу винове лозе срећу се код најстаријих цивилизација у подручју око Средоземног, Црног и Каспијског мора и долине Еуфрата. Сеобама народа и развојем трговине култура гајења винове лозе проширила се преко Мале Азије у Грчку. Још пре античких Грка винову лозу су на Балкан пренели Трачани и гајили је у долини реке Марице. Као добри морепловци Грци и Феничани су пренели винову лозу даље у Западну Европу. Грци су око 600. године п. н. е. основали колоније у околини Марсеља и одатле се винова лоза проширила на територију данашње Француске. Када је Гај Јулије Цезар 52. године п. н. е. освојио Галију, у њој је већ било развијено виноградарство, а галска вина била су извожена за Рим.2
Винова лоза гајила се и на подручју Неготинске Крајине још у античка времена, о чему сведочи велик број артефаката, као што су алатке за орезивање лозе (косири), амфоре и различите посуде за вино, а посебно рељеф нa представaма римског бога вина Либера из 3. века, којa се налази у сталној поставци Mузејa Крајине у Неготину. Интензиван развој виноградарства у римским провинцијама, Галији (данашња Француска) на западу и Мезији (данашњa Србија) на истоку,угрозио је пласман вина из Рима (данашње Италије), па је римски император Тит Флавије Домицијан (51-96) забранио гајење винове лозе у провинцијама. Ова је забрана остала на снази више од два века, када ју је укинуо император Марко Аурелије Проб (232-282), који рођен у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица). Током Домицијанове забране винова лоза је као културна биљка ишчезла на нашим просторима, а прве винограде засадили су Пробови легионари садницама донетим из Мале Азије, на Златном брду (Aureus Mons) изнад Орашца у околини Смедерева. Ове активности император Проб је првобитно осмислио како би запослио војску која је у то време, беспослена, често смењивала цареве.
Не постоје доступни подаци о виноградарству Неготинске Крајине у Средњем веку, а први писани подаци о производњи вина у Крајини потичу из 16. века, када су отоманске власти пописале просечну једногодишњу производњу вина, како би разрезали годишње дажбине3. Тако је 1586. године забележено да је Неготин (27 кућа) произвео 18.000 литара вина, док је Рајац (12 кућа) произвео 12.000 литара вина, а Тамнич (11 кућа) и Рогљево (8 кућа) имали су још већу производњу од 24.000 до 40.000 литара вина. Иако је целокупно српско виноградарство под отоманском окупацијом доживело велики застој, оно није потпуно ишчезло јер су убрзо Турци схватили да се харач може узимати и у вину, којим се и тада добро трговало. Познато је да се и у време Првог српског устанка у Крајини правило добро вино, а Вук Стефановић Караџић бележи како је са Хајдук Вељком Петровићем пио неготински “пеленаш” (вино слично фрушкогорском бермету), док су испред утврђеног Неготина Вељка изазивале турске делије на мегдан4. Са ослобођењем Србије од Турака, за време владавине кнеза Милоша Обреновића, креће даљи развој виноградарства, па је тако 1847. године под виноградима било преко 38.000 мотика (око 3.000 хектара), а 1867. године тај број расте на преко 48.000 мотика (око 4.000 хектара)3. И сам кнез Милош имао је своје винограде у Крајини на локалитету Висока (код Мокрања) и прерађивао је своје и откупљено грожђе у вино и тако се богатио. Иако је Неготинска Крајина одувек била позната по добром вину, о њему се изван граница Србије није много знало. Своју европску афирмацију, пре свега у Француској и Швајцарској, крајинска вина су стекла после 1865. године, када је филоксера већ почела да уништава француске винограде.
Лозна филоксера (Daktulosphaeravitifoliae Fitch), у народу позната као сушибуба, је сићушан инсект сличан биљним вашима пореклом из северноисточног дела Америке, који обитава у земљишту и храни се соковима корена винове лозе. За разлику од америчких врста винове лозе (нпр. Vitis labrusca, V.riparia, V. rupestris, V.berlandieri итд.) које су створиле природну отпорност на филоксеру, европска винова лоза (V. vinifera) практично не поседује никакву отпорност, јер филоксере није било у Европи. Филоксера је у Француску унета случајно средином 19. века са увезеном америчком лозом, а први пут је сушење чокота примећено 1863. године у виноградима у области доњег тока Роне. Између 1870. и 1880. године филоксера је потпуно уништила француске винограде (преко милион хектара) и проширила се на Италију, Шпанију, Немачку и Аустроугарску.
У Србији је филоксера први пут откривена у смедеревским виноградима 1882. године и у наредних неколико година се брзо проширила и на остале винограде широм земље5. Према подацима објављеним у “Тежаку”из 1888. године, филоксера је у Неготинској Крајини највише захватила винограде у Михајловцу (200 хектара), Душановцу (100 хектара), околини Неготина (58 хектара), а почела да се шири на локалитете Локву и Високо (12 хектара), где су се производила и најбоља крајинска вина6. У то време филоксера још није захватила винограде на локалитету Балеј, као ни оне у Рогљеву и Рајцу. Свесна озбиљности ситуације и у намери да ублажи штету коју филоксера прави, 1883. године Краљевина Србије доноси Закон о мерама противу филоксерне заразе, а 1884. године приступа Конвенцији о филоксери, чије су потписнице већ биле Аустроугарска, Немачка, Француска, Португалија и Швајцарска7. Наредне године формира се Стална комисија за борбу противу филоксере,која за извештаче о стању на терену именује учитеље, свештенике и трговце. Један од 28 извештача био је и Димитрије Мишић из Рајца, који је тада службовао као учитељ у Рогљеву. Може се закључити да је Србија помно пратила сва збивања у Европи и веома савесно спроводила бројне мере за сузбијање филоксере. По узору на Француску и остале развијене европске земље, усвојила је калемљење сорти европске лозе на лозне подлоге од америчких врста отпорних на коренову филоксеру, као једини дугорочни и ефикасан метод у борби против ове пошасти8. Први расадник за производњу америчке лозе подигнут је 1882. годинеу Смедереву, где је филоксера први пут и регистрована исте године. До краја 19. века подигнути су државни расадници у Букову (1887), Топчидеру (1893), Нишу (1894), Александровцу (1896) и Јагодини (1897). Крајинска винарска задруга, одмах по оснивању 1890. године, подиже и свој приватни расадник. Поред производње садница калемљене лозе, расадници су организовали и обуку за младе калемаре, па је до краја 19. века Србија је имала 870 обучених калемара, који су углавном били земљорадници и учитељи, а највећи број обучених калемара имао је Крајински округ (338). У циљу обуке за калемљење на зрело и зелено, и производњу америчких лозних подлога широм Србије, Министарство народне привреде је именовало и “путујуће учитеље калемљења”. Изузетан допринос борби против филоксере пружила је Школа за винодеље и воћарство у Букову код Неготина. Иницијатива за оснивање школе је потекла од Крајинске винарске задруге, са циљем да се образује стручни кадар који би се укључио у обнову винограда на америчким лозним подлогама. Школа је основана у 31. маја1891. године, указом који су потписали краљевски намесници у име краља Александра Обреновића9, а на предлог Министaрства народне привреде, као стручна институција за борбу против филоксере. Указом краљевских намесника од 1. јуна исте године10 за управитеља школе постављен је Милутин М. Савић, дотадашњи службеник Министарства народне привреде, који се по свршетку Велике школе у Београду усавршавао на угледним високим пољопривредним школама (садашњим универзитетима) у Немачкој (Хоенхајм) и Аустрији (Беч). Темељи школске зграде положени су 28. априла 1891. године, а школа је свечано отворена 20. октобра исте године у згради манастира Буково. Како изградња школских зграда није до тада била завршена, узет је под закуп некоришћени манастирски конак, а у јесен 1892. године завршени су главни радови и школска година почела је у новој школској згради. Приликом полагања темеља винодељско-воћарске школе, њен будући управитељ Милутин Савић одржао је говор и између осталог рекао:“…Сада су читави стари виногради уништени. Тамо где се убирало по стотинак чаброва кљука, данaс се нема шта брати… Пропали су чокоти четерешке, зачинке и багрине. Локва, Балеј и Висока више не дају онај нектар који је доносио леп глас и благостање читавој Крајини.”11
Прва генерација државних питомаца, који су изабрани из различитих округа (Крајинског, Крушевачког, Нишког, Црноречког и Књажевачког), уписана је 1891. године. Међу 18 одабраних државних питомаца налазио се и Антоније М. Мишић из Рајца12. Државне питомце, уз услов да су из земљорадничких породица, бирале су среске власти по одобрењу министра народне привреде, и они су школовани о државном трошку. Поред државних, школа је уписивала и приватне питомце, међу којима је већина била из чиновничких породица, и они су плаћали месечну школарину. Услови за избор и једних и других питомаца били су да нису млађи од 14 и старији од 18 година, да су свршили најмање четири разреда основне школе, и да су здрави и телесно развијени да без великог напора могу обављати тежачке послове.
Од 1891. године школа је добила на управљање државни расадник америчкелозе, а следеће године успоставља и нови сопствени расадник, чиме је постала главни снабдевач крајинских виноградара резницама америчних подлога за калемљење. Већ 1898. године школа је имала преко 100.000 чокота различитих америчких подлога и преко 90.000 чокота домаћих сорти накалемљених на америчке подлоге11. Већ у првој години постојања школа у Букову успоставила је сарадњу са пољопривредном школом у Монпељеу у Француској, једној од најугледнијих европских пољопривредних школа. Сарадња између две школе помогла je Србији да се у борби против филоксере и других болести винове лозе користе најновија француска искуства. Тако је Школа за винодеље и воћарство у Букову испунила свој основни задатак у обнови винограда уништених филоксером широм Србије и посебно очувању аутохтоних крајинских сорти винове лозе.
Од 1885. године, када почиње извоз крајинских вина за Француску, па све до 1889. године, која је била и последња родна годинапре пустошења крајинских винограда под најездом филоксере, био је период златног доба крајинског виноградарства. Постоји податак да је преко луке у Радујевцу 1886. године извезено преко три милиона литара крајинских вина11, што чини око трећине данашњег целокупног извоза вина из Србије. Врло је вероватно да су се рајачка и рогљевачка вина продавала неколико година и по вишим ценама, будући да је филоксера у те крајеве дошла пар година касније у односу на остала крајинска виногорја, када су већ кренуле мере калемљења и обнове виноградана америчким лозним подлогама. Тако да је тај период од неколико година интензивне трговине винима довео до благостања становништва Рајца и Рогљева, које се и данас може видети по специфичној архитектури својственој градским кућама тога времена. Занимљиво је овде поменути да је угледни рајачки домаћин Милија Мишић посетио Светску изложбу у Паризу 1889. године. Како посетиоцима изложбе није било дозвољено да додирују експонате, Милија се сакрио пре затварања изложбе да би током ноћи “опипао” америчке подлоге и лозне калемове, који су тамо представљени у част победе над филоксером. Ова шаљива анегдота се породично преносила и често причала у кући Милијиног млађег брата, генерала Петра Мишића у Београду, а забележио ју је аутор овог текста по казивању генералове снахе Милице (Аранђеловић) Мишић. Милија Мишић одлучио је потом да свога сина Антонија даље школује у винодељско-воћарској школу у Букову.
Обнова винограда у Крајини креће већ са оснивањем Државног расадника у Букову 1887. године, затим расадника Крајинске винарске задруге 1890. године и Школе за винодељеи воћарство 1891. године, када се у сортимент уводе и европске сорте као што су бургундац црни, ризлинг рајнски, шасла (синоним ранка), семијон итд., поред старих крајинских сорти попут багрине, зачинка и четерешке, које су тако сачуване од ишчезавања. Крајинска вина већ крајем 19. и почетком 20. века учествују на европским изложбама вина, где стичу и завидна признања11. Током ратова од 1912. до 1918. године обнова винограда престаје, а многи виногради и пропадају због недостатка мушке радне снаге, тако да од завршетка Великог рата у Крајини креће интензивна обнова винограда, која траје све до почетка новог рата, 1941. године. У то време почињу да се примењују и нове технологије у виноградарству и винарству, а поред калемљења уводи се и стална мера заштите винове лозе против болести, као што су пламењача (Plasmoparaviticola) и пепелница (Uncinulanecator), које су такође стигле из Америке средином 19. века.Велики допринос у побољшању сортимента грожђа, подизању савремених винограда и увођењу нових технологија у преради грожђа и анализи вина пружила је Енолошка станица у Букову, основана 1921. године, као једна од првих лабораторија за контролу вина у Краљевини СХС.
После Другог светског рата мења се сортимент винове лозе у Неготинској Крајини. Од локалних аутохтоних сорти примат преузимају прокупац, пловдина и смедеревка, пре свега због свог високог родног потенцијала, а ишчезава багрина, која због функционално женског цвета није била стабилног приноса. Зачинак се махом задржава, а четерешка ишчезава због танке покожице и осетљивости гроздова на сиву трулеж (Botrytis cinerea). Тамјаника црна, за коју не постоје подаци да је у Крајини гајена пре филоксере, задржала се само у виноградима манастира и школе у Букову. Са друге стране, предузеће Крајина вино, као монополски произвођач вина у Неготинској Крајини, фаворизује сорте гаме црни и гаме бојадисер, које постају и доминантне црне сорте крајинског виноградарског рејона. Поред њих се саде каберне совињон и мерло (такође француске сорте за црна вина), које потискују одомаћени бургундац црни. Крајем осамдесетих година 20. века масовно се саде жупљанка (новостворена српска сорта настала укрштањем прокупца и бургундца црног) и ркацители (грузијска сорта) које, уз ризлинг рајнски, постају доминантне сорте за бела вина. Крајем 20. и почетком 21. века почиње ширење француске сорте шардоне, а последњих година примећује се пораст површина под тамјаником црном, расте интересовање за багрином, док је нове винограде под зачинком, који је био готово ишчезао, скорије подигла винарија Матаљ у Букову.
Геном винове лозе је потпуно секвенциран 2007. године13, што је омогућило да се разреше бројна питања у вези са утврђивањем синонима (идентичне сорте са различитим именима) или хомонима (различите сорте са идентичним називима). Такође секвенцирање генома винове лозе је омогућило и откривање непознатих аутохтоних и локалних сорти, као и утврђивање родитеља, односно родослова појединачних сорти. Најновија истраживања генетских ресурса винове лозе у Србији, која су спроведена у сарадњи неколико научних институција из Србије и Шпаније, показала су аутентичност багрине (слика 1) и зачинка (слика 2), две старе крајинске аутохтоне сорте, као и прокупца (синоними рскавац, каменичарка, нишевка), док су четерешка (синоними скадарка, кадарка кек, гмза (слика 3) и тамјаника црна (слика 4) регионалне балканске сорте14. Смедеревка и пловдина су пореклом бугарске сорте, чији су синоними димјат ипамид. У крајинским виноградима биле су заступљене и различите беле сорте, које су једним именом зване белине, међу којима и охридско бело. Интересантно откриће ове студије је да су родитељи кевединке, старе мађарске сорте, управо багрина и охридско бело. Вредно је напоменути да оно што се у нашим виноградима данас среће под именом тамјаника бела, заправо јесу синоними грчких и италијанских мускатних сорти, Muscat à petits grainsblancs (синоним бели мускат) и Muscatgiallo (синоним жути мускат). Поменута истраживања су успела да открију и родослов херцеговачке аутохтоне сорте жилавке, која се између два светска рата често гајила у Неготинској Крајини; родитељи жилавке су румунска сорта албаимпутотато и мађарска сорта хершевели (синоним липолист).
Упркос доступности великог генетичког диверзитета винове лозе у свету (преко 10.000 сорти), тренутно само 16 сорти чини 50% укупне светске виноградарске површине, међу којима су најзаступљеније сорте каберне совињон, мерло и шардоне. Предвиђа се да ће климатске промене довести до значајног пада у производњи вина ових интернационалних сорти, па се у многим европским земљама подстиче проучавање и гајење аутохтоних локалних или регионалних сорти, које генерално поседују бољи потенцијал прилагођавања на неповољне услове околине. Аутор текста нада се да ће и крајински виноградари следити ове савремене токове европског виноградарства, баш као што су њихови преци то чинили у време филоксерне кризе, пре више од једног века.
Литература:
1Terral,J-F., Tabard, E.,Bouby, L. et al. (2010): Evolution and history of grapevine (Vitis vinifera) under domestication: new morphometric perspectives to understand seed domestication syndrome and reveal origins of ancient European cultivars. Annals of Botany 105: 443–455.
2 Милосављевић, М. (1998): Биотехника винове лозе. Институт за истраживања у пољопривреди “Србија”, Београд и Драганић, Земун.
3 Станојевић, Т. (1972): Неготин и Крајина, књигапрва. Заједница културе СО Неготин, Неготин.
4 Караџић Стефановић, В. (1826): Житије Ајдук-Вељка Петровића. Даница, Забавник за годину 1826., Беч.
5 “Филоксера у смедервским виноградима”, Тежак, год. 1882., св.VII, стр. 368.
6“Извештај о стању заражених винограда и расадницеамаричке лозе у Неготини”, Тежак, год. 1888., св.II, стр. 50–54.
7Гарић Пертовић, Г. (2017): Сузбијање филоксере у Краљевини Србији. Зборник радова, књига 34. Историјски Институт, Београд, стр. 223–243.
8Савић, М. М. (1886):Калемљење лозе: као средство противу штете од филоксере, са сликама. Српско пољопривредно друштво, Београд.
9Архив Србије,МНП-З, 1891, IV, 365.
10Архив Србије,МНП-З, 1891, II, 253.
11Станојевић, Т. (1980): Неготин и Крајина, књигадруга. Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча,Неготин.
12Архив Србије, МНП-З, 1892, III, 260.
13Jaillon, О., Aury, J-M., Noel, B.,et al.(2007): The grapevine genome sequence suggests ancestral hexaploidization in major angiosperm phyla. Nature 449: 463–4677.
14Грбић, М., Николић, М., Тодић, С., et al. (2022): Валоризација генетских ресурса винове лозе у Србији. Универзитет у Београду, Биолошки факултет, Београд.
Мирослав Николић је дипломирао пољопривредне науке на Универзитету у Београду са одличним успехом на смеру Виноградарство и магистрирао физиологију биља на Универзитету у Београду. Као сарадник ДААД-а на Институту за исхрану биљака Универзитета у Хохенхајму, завршио је експериментални део докторске студије сендвич модела, тезу и докторирао. Завршио је два постдоктората из Физиологије исхране биљака, први код Волкера Ремхелда на Универзитету у Хохенхајму, радећи на динамици гвожђа у апопласту листа, а затим код Роберта Пинтона и Зена Варанинија на Универзитету у Удинама, радећи на корену до -транслокација нитрата пуцања и узимање ањона ћелијама листа. Од 2003. године ради у Институту за мултидисциплинарна истраживања Универзитета у Београду и основао је своју истраживачку групу за исхрану биља 2011. године.
Тренутна истраживања његовог тима су фокусирана на механизме одговора биљака на минералне стресове, од недостатка хранљивих материја до вишка различитих минерала, са посебним фокусом на механизме преко којих силицијум модулира стицање, транспорт и коришћење хранљивих материја у усевима. Мирославов тим је био први који је показао да силицијум промовише стицање корена и узимање хранљивих материја у условима њихове ниске доступности тако што регулише експресију кључних гена укључених у ове процесе. Текућа истраживања су да се разуме начин деловања силицијума у побољшању отпорности на стрес и ефикасности коришћења хранљивих материја у усевима, што може утрти пут ка одрживој производњи усева у стресном окружењу.
Тренутна позиција: професор истраживач - стални (2007-данас); Помоћник директора - истраживање и образовање (2020-данас)
Актуелни курсеви: 20.ПА3112 „Физиолошка екологија биљака” за дипломце Универзитета у Београду – Шумарског факултета.
Уредничко искуство: Плант анд Соил (Спрингер) - уредник одељка (2018-данас) и консултантски уредник (2013-2018); Агрономија за одрживи развој (ИНРАЕ, Спрингер) - помоћни уредник (2020-данас); Јоурнал оф Соил Сциенце анд Плант Нутритион (Спрингер) - помоћни уредник (2018-данас); Фронтиерс ин Плант Сциенце (Фронтиерс) – помоћни уредник за исхрану биљака (2017-2018; 2022-данас); Фронтиерс оф Агрицултурал Сциенце анд Енгинееринг (Кина) - члан редакције (2018-данас); Јоурнал оф Плант Интерацтионс - (Таилор анд Францис) - члан уређивачког одбора (2022-данас); Плант Нано Биологи (Елсевиер) - члан редакције (2022-данас); Плантс (МДПИ) - члан редакције (2022-данас); Границе у исхрани (Фронтиерс) - Гост уредник (2020-2022).
Признања и награде: Награда Министарства просвете, науке и технологије Републике Србије (Прва награда из биологије); Истраживачке стипендије Немачке службе за академску размену (ДААД); Постдокторска стипендија италијанског Министарства образовања, универзитета и истраживања (МИУР); Европска комисија Еразмус Мундус стипендија за наставнике.
Чланства и тела: Међународно друштво за силицијум у пољопривреди и сродним дисциплинама (ИССАГ) - председник (2022-данас), потпредседник (2017-2022); Научно веће Фонда за науку Србије – члан за природне науке (2021-данас); Управни одбор Института за заштиту биља и животне средине (Србија) - председник (2015-данас).