Човекова исконска тежња да свет природе редукује на енергију не би ли надоместио недостатке њеног стихијског деловања, људској природи недоступног за овладавање, у форми издвајања једне реке из њеног корита или тока, изградњом пловидбених канала, омогућавала му је осећати се делом божанске силе, довољне зауздати један израз „космичког нереда“.
Утисци Ханса Кристијана Андерсена приликом путовања кроз Гвоздена Врата сажети су у следећим редовима: ''У осам сати били смо у Кладову. Путници и роба пребачени су у велику, лепо обојену галију са дрвеним кровом. Овде почиње Ђердап, који већина путника описује као део Дунава којим је готово немогуће пловити, због снажних брзака. Овде су моћни вртлози гутали чамце и разбијали лађе у комаде. Около, из речне струје која се пенуша, мрке стене пружају у ваздух своје пожудне прсте жељне ломљаве, али ми ипак можемо да прођемо кроз Гвоздена врата... Наш капетан је прешао на прамац брода, који је вукло педесетак и више Срба, крећући се, полако, стазом дуж реке и потежући конопце и ланце. Неколико бродића било је привезано уз обалу, па су сироти Срби морали да скачу, као газеле, с бродића на бродић, да потежу и потежу, а затим да скачу у своје лаке чамце и, са конопцем око паса, да веслају, вукући и нас и себе, узводно. Држали смо се сасвим уз српску обалу, јер је у средини реке неколико водопада. Вода је налетала на прамац брода. Обалу на неким местима чине ниске, али окомите стене за које су, као за балустраде, конопци причвршћивани, и за које су се наши Срби држали, и тако савлађивали речну струју. Кад би се ове препреке премостиле, они би поново искакали на обалу, а онда би наша лађа ишла као пароброд, савлађујући брзу реку... Наш храбри капетан стајао је за крмом. Лађа се љуљала као љуска и нестајала у облаку капљица и водене пене...'' .
Детаљније...
